Ako si gurman, pravi, voliš dobro da zamastiš život, moraš u Kačarevo! Kad? U februaru, naravno! Zašto? Pa, zbog slanine, jašta! Ima li šta gurmanskije?! A, pritom, da je zdravo, zdravo je! Tu zbora nema... Daje energije onoliko.

E sad – možda ćeš malce da zamastiš poneki krvni sud, al’ ti vidi posle šta ćeš s tim. Mada, prosto je k’o pasulj – bitno je da se krećeš, znojiš, džogiraš, futiraš, prazniš ovako ili onako. I onda nanovo možeš da sebi daš oduška i pravednički naseckaš koje parčence prošarane pančete. Ili, one od manlugpice. Premda, obrni-okreni – jedna je sapunjara.

Nego, rekoh ti da je najbolje da se krećeš. I to što više. A i sam čovek je za to projektovan. I onda nema glava te boli od pritiska, holesterola, triglicerida, trinitrotoluola... A to što razni „ljuti” vegetrijanci zagovaraju, bole te brige! Slobodno im kaži da ti loza vuče korene od lava i to ukrštanjem s tigrom. A ne od gazele! I stoga je normalno da ti se baš ne mili da jedeš ono što svi gaze. Poput trave, recimo. I tako ti, kao tigrolav u duši ne možeš bez mesa. I, šlus! A ako ti preispoljeni biljojedi baš toliko insistiraju da ga treba zabraniti za ljudsku upotrebu, onda to isto mora da važi za tvoje pomenute pretke iz reda zverova.A teško će se te cica-mace odreći sočnog zebrećeg odreska...

No, vratimo se na kačarevački hepening. Gde smo ono stali? Da, ako voliš pravo „događanje naroda”, najbolji dan za gastronomski pokret ka kačarevačkoj „Slaninijadi” ipak je subota. Tada je, dugodišnje iskustvo je pokazlo, najveći gužvanjac. Ovog puta ti se potrefilo se lepo vreme. Milina božja.

Ako dolaziš, primera radi, iz Pančeva ili nekog daljeg ili većeg grada, treba samo da prođeš crkvu s dva tornja iliti Uspensku, zatim onu Preobražansku, pa nesuđenu halu „Bagermar” (ostaće još dugo bez navodnika – samo bagremar) i nešto kasnije, na raskrsšću, skreneš desno, pa onda pun gas preko Skrobare, da ti ne postradaju nosni receptori. I kad ti se s desne strane ukažu posivele fasade pogona fabrike „Utve Milan Premasunac”, eto te na ulazu u prestonicu svetske slanine i drugih ništa manje slasnih špecija.

I tu će te sačekati mali problem – gde se parkirati? A kola na sve strane glavnog kačarevačkog sokaka. Registracije, uglavnom, prestoničke, premda ima i Smedereva, Vršca, Zrenjanina, Novog Sada...

Ali na tvoju sreću ubrzo iz te nepregledne mase čelika i guma spojenih u mašine na četiri točka, počinju da izviraju mužjaci u fluorescnentnim prslucima, koji se užurbano kreću i pomalo nervozno mašu s očiglednom namerom da ti ponude mesto za parking. Možeš prihvatiti i platiti par stotina dinara ili odbiti i odvesti se ka periferiji, što te neće koštati novaca, ali hoće vremena. A vreme je novac, pa tebi na volju...

No, bilo kako bilo, konačno si napustio auto, izašao na februarsko sunce i polako krenuo u središte gurmanske planete. Miomirisi se šire, graja je sve glasnija, a kolona gastronoma iz sekunda u sekund gušća idući ka centralnom platou glavnom ulicom, leve strane, trotarom. Tamo je i inače mnogo lokala raznih namena. Sve vrvi od sveta. Kafane prepune, mešaju se muzike, a i suprotnog smera mnogi već tegle kese iz kojih vire razne kobaje, suvi vratovi, švargle i, naravno, slaninice svih boja, ukusa i mirisa.

Negde nadomak centra jedna ekipica upravo prodaje kobasice s roštilja. Kaže domaćin, kršni mladi Kačarevac, da je receptura specijalna, da su prave domaće s njegove farmice i da su za ovih pet dana gurmanske fešte priredili tonu i po, na zadovoljstvo konzumenta. I na žale se na promet. A imaju i jak marketing. Društvance veselo. Ne zna se ni koliko ih je – četvorica, petorica... Sve drugari... Samo uleću i izleću ko u hokeju. Tu je i mnogo raznih „zvanica” i pridošlica. Uživaju u pozitivnoj atmosferi, koja je svojski poduprta svirkom. Gitarista i klavijaturista prže Đokin „Ringišpil”, a dobrih tridesetak ljudi bezbrižno cirka i pevuši. Nekima se već verovatno i malko zavrtelo u glavi. Što od holesterola, što od piva, a idomaćini su široke ruke, pa svako malo ponude i gratis rakijicu. Kažu – nije sve u pare, ima nešto i u love, što bi rekli Englezi.

Tako okrepljen pikanatnom kobajom i sefte mučenicom s nogu, krećećeš se dalje. Pogled sve šareniji. S jedne strane šator; okreću se prasići i jagnjići, krčka se svadbarac, a s druge se nižu tezge jedna za drugom. I sve puno ko oko raznim lepotama za oko, dušu i gušu. A naročito što na je na svakoj od njih ponešto naseckano za probu. Besplatno, naravno. Okusi pravi kulen, gricni sudžuk, ćapi čvarak... Nudi se i mnogo sekundarnih proizvod – sir, kajmak, štrudle, karamele... Degustiraš, šta ćeš, nemaš kud kada tako mami. Malo ti blam, ali nisi jedini – svi isto rade.

I kao prave se da će baš to da kupe „samo da naprave krug”. Al’ kada bi iskeširao sve što su fraj zamezio, brzo bi bankrotirao na ovu sirotinju i skupoću. A cene i nisu nešto ekstra niske. Nije da su baš sajamske. Međutim, poneko i pazari. Šta, poneko – na hiljade... Kao da bi ovi mučeni” prodavci tek tako povazdan dreždali. A imaju i troškova – od zakupa do koječega...

I tako, kad prođeš sve proizvođače napolju, stigneš do hale. A unutra veliki mesari. I sve je nekako fenerskije. Ima i neobičnije robe. Te holandski sirevi, te francuske kobaje s brusnicama dimljene na alpskom vazdugu, pa IPA kraft pivo... Pa, karikaturista crta znatiželjnike. Baš mu jedna zgodna teta s šeširićem i dugim čizmama pozira i sva se uozbiljila...

Ma, uozbiljila se i ova „Slaninijada”, nije više to ona seoska jurnjava praseta od pre tridesetak leta. A i ljute se zbog jadne gude ove „orke” ili kako se već zovu ti što štite živuljke.

Ne, nije danas lako gurmanima, svašta se urotilo protiv njih – od vegana do narečenih „orki”. I kako se stvari kreć,u još će ih naterati da jedu slaninu od soje, heljde ili đumbira...

Zato uživaj dok možeš, omrsi brk, jer ko zna šta te sutra čeka....