Dolovo je nekada bio nadaleko poznat vinski kraj. U tom pogledu pogodovalo mu je mnogo toga – od klime do konfiguracije terena – pa ne treba da čudi što je bilo, maltene, prekriveno vinogradima, raširenih na, za sadašnje prilike nepojmljivih, dvesta pedeset lanaca.

Međutim, industrijalizacija zemlje učinila je svoje, pa su čokoti polako nestajali iz živopisnog banatskog sela na sedam dolova, sve dok nisu svedeni na poneku lozu u dvorištima.

Ipak, pre tačno dvadeset godina, grupa entuzijasta iliti poslednjih mohikanaca vinarstva je, kako to obično biva, u zasela u kafani; najpre malo tugovala za minulim vremenim, a potom i počela da se nadmeće oko toga čije je vino bolje, da bi pojedinci čak i doneli svoje od kuće za degustaciju.

Negde pred zoru pao je dogovor da se zasnuje udruženje, zaseju novi čokoti, kao i da se oformi manifestacija koja će biti održavana u vreme kada pada slava Sveti Trifun, zaštitinik vinara i vinogradara.

Tako je pre dve decenije nastala „Vinarijada”, koja je preživala ispit vremena, a ovogodišnje jubilarno izdanje trajalo je gotovo dva meseca – zaključno s 14. februarom i pomenutom krsnom slavom. Tom prilikom ritualno je orezivan vinograd dolovačke organizacije, dok su uveče uz muziku, iće i piće dodeljene nagrade najboljima u nekoliko kategorija.

I samo Udruženje vinara i vinogradara „Sveti Trifun” je raslo kroz vreme, pa je danas došlo dotle da broji preko sedamdeset članova, ne samo iz Dolova, već i iz drugih mesta. Mnogo je i urađeno. Recimo, dosad je mladim proizvođačima grožđa podeljeno sadnica za oko tri hiljade hektara, a pored prostorija, udruženje ima i pomenuti vinograd, koji svi zajedno obrađuje. Na njemu su zastupljene sve sorte, a vino odličnog kvaliteta brižljivo čuva Đorđe Stajić i to u svom podrumu, starom blizu trista godina. On kaže da njihov božji nektar u sebi nema nikakve hemije, za razliku od onih koja idu u prodaju. U to su se uverili svi oni koji su u navratili u njegovo domaćinstvo, sliku i priliku banatske tradicije.

Poslovično je najživlje u subotu pre Svetog Trifuna, kada se u centru Dolova okupi veliki broj ljubitelja dobre kapljice, a retko ko propusti priliku da svrati u dom Stajića u Ulici pobede. I svi oni koji dođu i probaju vino, osete blaženstvo pobedničkog gutljaja.

Gostoljubivi Đorđe ih potom odvede u svoju staru kuću, pretvorenu u pravi etno-muzej s raznim elementima banatskog folklora – od kakarakterističnog nameštaja, preko firangi, do raznih šarenih nošnji.

Za to vreme u centru Dolova, na dvadesetak štandova proizvođači nude svoje produkte. Pored vina, tamo se može probati i odlična rakija, kao i razni mezetluci. Primera radi, kod lokalnih ovčara je na meniju odličan prevreo sir; nešto dalje mladići koji tokom leta organizuju „Gulašijadu” ukrčkali su čuveni svinjski gulaš (i delili ga besplatno), a na mnogo štandova imalo slaninice i kobasica. Ni sladokusci nisu uskraćeni za razne vrsta štrudli, brend neizbežnih „Dolovki”.

Ali, još jedan zaštitini znak „Vinarijade” predstavlja naizgled jednostavna hrana na kojoj su mnoge ovdašnje generacije odrastale – mast i ’leba sa alevom paprikom. Pravi antifriz u zimske dane. E, toga nikad dosta...

Ali, defintivno najatraktivnije ponmenutog dana, a verovatno i tokom cele manfistacije, jeste sada već čuveno nadmetanje u brzopotezanju špriceraša.

Propozicije su takve da u „dvoboju” takmičari jedan naspram drugog stanu za sto na kojem su dve čaše od po dva decilitra s mnogima obožavanom mešavinom belog vina i kisele vode (premda, neki to vole da preseku sodom).

Ovog puta na crti je bilo dvanaestorica neustrašivih. Na znak voditelja – „tri, dva, jedan” – sevale su ruke ko munje, a sadržaj je u desetak sekundi i nekoliko gutljaja nestajao u grlima takmaca. Međutim, od želje za pobedom, mnogi su se neizbežno okvasili i po vratu, rukavima, pa čak i kosi.

Naposletku se izdvojila trojica ponajboljih, a s obzirom na neparan broj, žiri je napravio presedan i odlučio da svi istovremeno potežu. Perica Ankucić je branio čast domaćina, ali glavni favoriti, prema viđenoj „formi” u predtakmičenju, bili su Trajče Stojanovski iz Jabuke i Starčevac Pavel Kvočik.

I upravo njih dvojica su u finalnom okršaju spustili čaše doslovce u istom trenutku, tako da niko od prisutnih nije mogao da proceni ko je bio hitriji, pa je komisija „kompormisno” prelomila da podele prvo mesto. Interesantno je da je Trajče, sa svojih šezdeset sedam godina, pokazao da je u odličnoj kondiciji i bez obzira na to što je dve decenije stariji od glavnog rivala, čak je i insistirao da ponove turu, kako bi definitivno bilo utvrđeno ko je šampion.

Ali, nije samo on tražio još koju čašu dolovačkog vina, to je već postalo nešto što se podrazumeva. A kakav efekat ono ostavlja, dovoljno je bilo samo pogleati ta silna nasmejana lica...